Фашизам је постао испрана ријеч. Нико више ту ријеч озбиљно и не схвата. Раније смо говорили о томе, али и о злоупотреби нашег језика, у текстовима «Кад медији одаберу страну» и «Језик наш свагдашњи», гдје смо казали понешто о погрешној индоктринацији наших младих нараштаја, који су, захваљујући годинама и својој младости, идеална публика за поткусуривање домаћих националиста који сједе у фотељама, а своје националистичке идеје преносе у школске клупе. Они са својих петнаест различитих програма у Босни и Херцеговини праве мале фашисте који ће размишљати, тј. већ размишљају потпуно једнако национал – шовинистичкој матрици и торским умовима. Млади у БиХ као да нису будућност, већ прошлост. Када проведете одређено вријеме са средњошколцима или студентима у било којем дијелу наше земље, али и у комшилуку/сусједству, увидјећете да њихова размишљања долазе управо из куће и да нема велике разлике између њих и њихових драгих вођа. У основним школама стање је још трагичније, управо зато јер ова дјеца и не знају у шта ће се претворити.

Документарни филм назива «Двије школе под једним кровом», који је направила њемачка невладина организација «Schüler Helfen Leben» говори, између осталог, и о феномену етничких подјела наших ђака. Гимназија у Травнику је физички подијељена и то се одмах може видјети голим оком, јер је хрватски дио свјеже офарбан у плаво, док бошњачки уопште није реновиран. Током разговора с дјецом, лако је примијетити како велика већина њих заправо не желе ићи заједно у школу, док постоји и одређени дио младог пучанства који не дијели то мишљење. У свим школама, захваљујући организацији «SHL», функционишу ученичка и родитељска вијећа, те она у теорији имају власт у двије трећине комплетне управе школе, тачније могу мијењати све одлуке било које школе. У пракси, немају никакав утјецај, што се може и видјети из филма, гдје нпр. професорица хрватског језика вијеће ученика сматра нечим неопипљивим, нечим чија сврха је дружење ученика, а не мијењање било каквих девијација. Наравно, кривицу сносе и сами ученици, те њихови родитељи, јер би морали бити упознати с том чињеницом, па се поставља питање желе ли они уопште да им дјеца нису предмет сегрегације. Кроз неколико разговора с родитељима, наставницима и дјецом, сви они, са типично глупавим изразом лица, или са невиђеном мржњом у очима (част изузецима), као што је примјер са директором столачке школе Ивом Рагужом, прихватају за сасвим нормалну ствар то што су етнички подијељени у школама и што се не друже са својим колегама. Директор Рагуж на помен укидања оваквих школа реагује ироничним осмијехом и у потпуности је против тога. Један од ученика, по имену Халил Мулаћ, за разлог што се не треба заједно ићи у школу наводи различиту граматику (?!). Када га водитељ емисије пита, «Шта још?», национално освијештени средњошколац Халил, наводи «још много примјера», па онда уз двадесет поштапалица понавља, «Па разлика је у граматици… И у граматици». Приликом посјете екипе емисије «60 минута», једној школи у средњој Босни, застрашујући урлици хрватске дјеце са пошалицама «било би мртвих муслимана» и сл., могли су се чути равно у етеру. Ваљда би се и они тукли ради – граматике. Дјечак Халил такође тврди како «не би желио разумјети професорицу хемије која говори хрватски језик», а у извјештају «SHL-a» се каже како постоји пет типова оваквих школа. Нпр. четврти тип држи наставу у истим учионицама, али на «различитим» језицима, те су школе регистроване у различитим ентитетима. Јадни ученици, не могу разумјети пола наставе, јер док професор испредаје једнима, други се досађују, пошто се налазе у истој учионици. Вјероватно то функционише по принципу видеа испод, мада цијели филм можете пронаћи на Youtube, у више дијелова.

http://www.youtube.com/watch?v=DztrX5dXmxU

Грешка и злочин су исто

Сјећам се свог похађања основне школе, када су нам, због недостатка уџбеника, наставници много диктирали. Ја сам тада писао искључиво ћирилицу, чија писана слова сам прва научио, па ми је било брже. Мој рођак Игор, који је дијете из мјешовитог брака, био је предмет спрдње, јер има такво име, а ћирилицу није ни учио током другог и трећег разреда, због родитеља који су тада пријетили његовој учитељици «да ће бити свега ако њихова дјеца буду учила четничко писмо». Данас нисмо много одмакли, јер је све мање ђака који ћирилицу воле и желе је учити, а ово се писмо у школама с хрватским програмом учи само неколико дана, или се чак никако не обрати пажња на њега. Касније, када смо добили уџбенике од наших школа, у уџбеницима историје нам је писало понешто и о агресији на БиХ, те злочинима који су се десили. Међутим, једног дана су нам у учионицу банули међународни експерти и затражили да све «злочине» из наших књига обришемо и да на исто мјесто упишемо ријеч «грешка». Пошто сам још у петом и шестом разреду основне школе био бунтовник, није ми пало на памет да ово учиним и рекао сам им да прво науче разлику између ове двије ријечи, па да их и на својим језицима упореде, те да иду у своје земље исправљати уџбенике. И данас сматрам да сам био у праву.

Нажалост, или на срећу, зависно ко и како гледа, сви уџбеници који садрже историју од 1991. наовамо, изашли су из употребе и данас дјеца овај предмет уче само до тог периода. Национална група предмета, како се популарно зове овај сет који ће изњедрити нове националисте, у свих петнаестак програма је различит. Поред тога што наставници имају право злоупотребљавати право избора уџбеника и бирати који ће национализам пропагирати, они имају право и одредити који ће од (не)квалитетних уџбеника осталих предмета бити кориштен у њиховој настави. Стога, ако дијете пребаците из једне у другу школу, може вам се врло лако десити да морате купити све нове уџбенике. Тиме се такође оставља простор за манипулацију и евентуално дијељење зараде са издавачима, односно потплаћивање наставника. Да ли се то заиста ради, не можемо са сигурношћу тврдити, али ми неће никад до краја бити јасно зашто се ови уџбеници нису стандардизовали, барем на нивоима националних планова и програма. Дејтонским споразумом, образовање је додијељено у надлежност кантона, тако да свако може манипулисати својим стадом како год му падне на памет. Не постоји законска основа да се направе заједнички уџбеници за цијели ентитет, а камоли за цијелу Босну и Херцеговину.

Турска кафа

Пратили смо предавање господина Ненада Шебека, новинара BBC-a, које се тицало разлике између српске, босанске, грчке, турске, албанске, наше, кухане, куване и укуване кафе. Ученици и студенти свих ових националности, осим куханих, куваних и укуваних, били су присутни на предавању. Господин Шебек је наравио неколико потпуно истих кафа и за сваку је тврдио да су различите, јер имају другачије поријекло. Нажалост, врло мало присутних је схватило поенту, него су наставили наручивати свако своју кафу. Слично је и код нас, у БиХ, када се говори о уџбеницима историје, географије, вјеронауке, матерњег језика, гдје свако ствари интерпретира на свој начин. Фонд Отворено друштво БиХ је спровео истраживање на подручју цијеле државе, те је тиме додатно наглашен проблем подијељености у школама и глорификовања «нашег» и ниподаштавања «њиховог». Резултати овог истраживања су били више него поражавајући, па смо у уџбеницима матерњег језика имали много више негативних примјера, који уопште нису у складу са законом, него оних позитивних, који би се требали налазити у свакој дјечијој књизи за основне или средње школе. У свим наставним плановима највећи је број оних примјера који истичу један народ, језик и културу, док о другима не говоре ништа или врло мало, с тим да је такав случај знатно чешћи у уџбеницима који се користе у хрватском и српском наставном плану. Такође, чест је случај параноичног наглашавања угрожености «нашег» народа, науштрб сусједа, који би тако били означавани као главни кривци за то.

Моја земља зове се Хрватска!

Кад већ говоримо о томе, издвојићемо и неке примјере који се нашој дјеци подмећу у уџбеницима матерњег језика, како бисмо илустровали ове невјероватне податке:

1. Фала теби, Смиљанић Тадија, а на дару и поштењу твоме. Што‘с ме јутрос добро дочекао, ал‘ не фала теби на ударцу. Да си мене сабљом ударио, Лашње би ти рану преболио. Ал’ си мене плеском ударио, Јер се жене плеском ударају… (Читанка за 6. разред основне школе, Сарајево)

2. Моја земља зове се Хрватска. (Мој хрватски 5, Мостар)

3. Загрепчанка Тајана је позвала у госте пријатељице с којима се упознала љетујући у Истри: Рабљанку Ведрану, Златарчанку Тихану и Мостарку Ивану. Говоре ли оне хрватски? У чему је настао неспоразум? (Мој хрватски 5, Мостар)

4. Примјери изучавања језичких промјена по звучности и мјесту творбе, те њихових изузетака: Мидхат, Субхија, Едхем, Муратбеговић, Нухбеговић, Подхум, хутба, текбир, гангстер и сл. (Наш језик 1, уџбеник за 1. разред гимназије, Сарајево)

5. Имена припадника народа, становника градова, села и континената пишу се великим словом: Дубровчанин, Хрват, Великогоричанин, Вараждинац, Швицарац, Јужноамериканац, Чех, Сплићанин, Загрепчанин. (Мој хрватски 5, Мостар)

6. Свирао је уз пут, како за кога, али и за своју душу — величао српску славу, Стефана Немању, светог Саву; певао и веселе песме, радовао се животу. (Читанка за 7. разред основне школе, Источно Сарајево)

7. И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште. Алекса Шантић (Читанка за 6. разред основне школе, Источно Сарајево)

8. Осебујност хрватског фолклора се осликава у традицији чипкарства. Израда чипака развијена је у свим дијеловима Лијепе наше. (Мој хрватски 7, Мостар)

9. МАЛИ РАДОЈИЦА

(dio narodne epske pjesme)

…Отвори му сандук од дуката он на друштво дукате дијели па увати Хајкуну ђевојку, одведе је у земљу Србију, доведе је у бијелу цркву, од Хајкуне гради Анђелију, па је узе за вјерну љубовцу. Народна епска пјесма (Читанка за 8. разред основне школе, Источно Сарајево)

10. Кад су Турци поробили српску земљу, Свети Сава постаје оличење националног бића српског народа. (Читанка за први разред средњих школа, Источно Сарајево)

11. Мање познате ријечи и изрази: (…) – влах — погрдан назив (од муслимана) за припаднике друге вјере (обично Србе); (Читанка за 8. разред основне школе, Источно Сарајево)

12. Кад жена плаче, питај је шта хоће… (Правопис босанског језика, Сенахид Халиловић, Зеница

Након ових застрашујућих дванаест примјера (а било их је још много, много, само не бисмо текст ускоро завршили), лијепо се могу уочити слиједеће девијације: жена се посматра као једно неискрено и прорачунато биће, које је заслужило батине; сусједне државе су важније од властите, иако су ово школе све редом у БиХ; вјерски изрази се намјерно и смишљено подмећу дјеци као нешто устаљено, опипљиво и нормално, што код дјеце из мјешовитих бракова сигурно прави додатну конфузију у главама; мјешовити бракови нису нормални, јер Хајкуна мора постати Анђелија, итд. Није ни чудно што у нашем друштву има толико силеџија, батинаша, криминалаца и осталих дркаџија који се иживљавају над оним другим, а посебно слабијим од себе. Ако већ у осмом разреду дјетету кажемо како не треба тражити момка/дјевојку друге нације, ма шта ко о томе мислио, то у Босни и Херцеговини може направити само негативне посљедице. Дјетету се не допушта да оно само разлучи да је ли је то у реду или не, него му се, по правилу, намеће мишљење, како не треба «мијешати крушке и јабуке» (примјер из филма споменутог на почетку). Људи који то настоје отклонити, попут психологиње која у филму каже како «су нам потребни витамини и из крушке и из јабуке» су маргинализовани и немају никакав утјецај.

Рат је средство остваривања националних интереса

Примјери из географије и историје су сљедећи.

1. Који је задатак повијести као знаности? Који су задаци наставе повијести? Појасните на примјеру домовинског рата у Хрватској. (Повијест за први разред гимназије, Мостар)

2. Младобосанци су атентатима на државнике хтјели упозорити свјетску јавност на тежак положај босанскохерцеговачког народа и да укажу на аустроугарски апсолутизам. (Историја за 9. разред основне школе, Источно Сарајево)

3. Први свјетски рат био је неправедан и освајачки. Једино су Србија, Црна Гора и Белгија водиле праведан и ослободилачки рат. (Историја за 9. разред основне школе, Источно Сарајево)

4. Дио Хрвата, због сталних репресија, су прелазили на ислам, али је велико чудо што су се католици уопште успјели одржати у БиХ. (Повијест за трећи разред гимназије, Мостар)

5. Правно уређен простор Републике Српске и тржншни приступ привредном развоју изазов су страном капиталу, који на овим просторима може да оствари заједничку добит. (Географија 9, Источно Сарајево)

6. Коjи народ претежно живи у Републици Српској, а који у ФБиХ? Реците зашто су ентитети данашње Босне и Херцеговине по националној структури слични већини европcкиx земаља! (Географија 9, Источно Сарајево)

7. Које су то ријеке? Да ли неке од њих пролазе кроз српске земље? (Географија 7, Источно Сарајево)

8. У цивилизираном свијету више вјера на релативно малом простору (изузев Швицарске) није баш честа појава. (Земљопис 3, Мостар)

9. Народ и држава су највећа достигнућа људског духа! (Географија за први разред средњих школа, Источно Сарајево)

10. Босна и Херцеговина је Дејтонским споразумом постала децентрализирана држава парламентарне демокрације. Је ли то баш тако? Тко је у БиХ остао «кратких рукава»? Питајте своје родитеље и наставнике. (Земљопис 8, Мостар)

11. Босна и Херцеговина је међународно признање добила 1992. године. У периоду од 1992. до 1995. године на њеном геопростору вођен је рат као средство за остварење националних интереса конститутивних народа. (Географија за трећи разред гимназија, Источно Сарајево)

Из ових примјера закључујемо како цивилизован значи бити окружен само својим народом, како је рат средство за остварење националних интереса, како нема већег људског достигнућа од народа, па самим тим МОРАМО да се разликујемо, како има више српских земаља, итд. Да не бисте помислили како су намјерно изостављени примјери «бошњачке историје и географије», напомињемо да је велика већина њих била предуга за и овако опширан текст, али да је у истраживању наведено како у босанском плану и програму има најмање примјера величања друге државе и провлачења националистичких идеја кроз књижевност, историју и географију. Што не значи да их нема никако, посебно у Халиловићевом Правопису босанског језика.

Друге не могу очима гледати!

Вјеронауком се овог пута нисмо ни бавили. Наиме, у овом дијелу тзв. групе националних предмета, можемо издвојити најстрашније примјере злоупотребе религије, гдје се углавном говори како су «они други» осуђени на пакао, док смо «ми» створени за рај. Други и другачији су проклети и не заслужују живјети. Таквих примјера има чак и у књигама, а још кад додамо интерпретацију предавача, гдје су ти предавачи врло често локалне лоле из првих сафова или свештеници који су најбогатији у селу, можемо претпоставити да од наше дјеце и они стварају праве мале десничаре, жељне нових сукоба и мрзитеље свега различитог од њих самих.

Споменућемо и истраживање норвешке организације «Save the Children», гдје ћемо издвојити примјере нетрпељивости код самих ученика. Као разлози зашто ти ученици не желе ићи у школе са својим колегама из других етничких скупина, наведени су слиједећи разлози: зато што их не могу гледати очима; зато јер не бих хтјела ићи у школу с ђацима друге нације; зато што би било много туче, псовања и вријеђања, зато што је у БиХ недавно био рат и одвојене школе ће спријечити нови рат (?!). Поразна чињеница је што 42% родитеља сматра да су једнонационалне школе добре за њихову дјецу, док је утјешна да је тај проценат код дјеце ипак мало мањи, «само» 33%», што значи да тих 9% монструма још нису успјели своју дјецу индоктринирати у погрешном смјеру. Кључна ријеч је «још».

За крај, споменимо да се Отворено друштво бавило и позитивним примјерима, којих итекако има, али су нажалост у мањини. Поред тих примјера, у организацији «Центра за демократизацију и помирење», штампана је и публикација додатака уџбеницима историје, које су урадили наши стручњаци, са свих ратних подручја у задњем стољећу. Ова издања можете пронаћи на страници  организације «CDRSEE”, а њихова највећа вриједност је што нису наметнута од страних аутора. Негативних примјера има много више и они у овом тексту су споменути само у малом проценту. Питање је колико ће нам времена требати да патријархалност истјерамо из школских клупа, да сва три «равноправна национализма» елиминишемо и шовинизам сведемо на минимум (будимо искрени, никад га нећемо скроз истријебити), те да нашу дјецу поново ставимо у исте клупе. Након прегледа једног оваквог истраживања, лако је закључити како и овај текст неће прочитати много људи, јер је све мање оних који знају ћирилицу. С обзиром из каквих нам се књига дјеца образују, будимо задовољни ако у скорије вријеме овдје не дође до потпуног истријебљења свих наших конститутивних овчица и њихових предводника, који звоне звона нових ратова.

Текст је објављен на порталу Бука, у љето 2011. године.