Лов на вјештице означава потрагу за особама које се баве врачањем и било каквом врстом магије. Поред тога, то подразумијева друштвени феномен који садржи елементе моралне панике, масовне хистерије, па чак и линча, а понекад укључује службену, државну санкцију, кроз разна суђења и прогоне. Рецимо, може бити представљен у реченици “Нећемо дозволити да ико вријеђа Алију Изетбеговића”. Како то они неће дозволити, није баш најјасније, али мени итекако звучи као пријетња, која СДА шљаму никако није страна нити мрска. Под плаштом “државотворне партије”, и то док СНСД-у препуштају власт, они говоре да су се борили за слободу и демократију, а против угњетавања и црвене немани. Борили су се, кажу, и за слободу говора, али ипак не би дозволили баш сву слободу говора. Неке границе морају постојати. Рецимо, може се забранити стрип. Или могу се напасти сви сарајевски интелектуалци који не мисле као они, а поготово они с влашким именима.

У данашњој бх. стварности, лов на вјештице означава прогон васколиког слободомислећег пука, посебно оних који се не уклапају у калупе које намеће традиционална већина, а у нашем случају владајућа СДА структура. Тако је ових дана у Сарајеву почео лов на Филипа Андроника, стрип цртача који је већини свијета донедавно био непознат, и то због стрипа у ком Бетмен псује Алију с Ковача. Прије тога лов је био усмјерен на Миљенка Јерговића, Нашу странку, Феђу Исовића, Јована Дивјака, Нерзука Ћурка, Ненада Величковића и многе друге интелектуалце, политичаре, пјеваче и други познат свијет. Предводник свих ових напада је хефтичник Став, који уређује други Филип, онај што има још и име Мурсел, а највеће бљувотиине пише измишљени лик којег су назвали Мустафа, односно Мустајбег Дрнишлић. Још је неколико медија који су линчовање неистомишљеника довели до врхунца. Сви ти медији имају сличну формулу као Став, а интернет их је препун. Текст о Андронику у Ставу потписује Хамза Риџал.

Филипа Андроника се сјећам још кад сам као студент, почетком двијехиљадитих, писао за студентски часопис Ехо, који је организовало нас неколико, у циљу промоције на самом факултету, а и да бисмо направили разлику између себе и других студената. Ехо се распао након четири броја и незаситности тадашњег дијела редакције, Филип је нацртао четири стрипа за нас, али је касније направио вјероватно хиљаде радова, а окушао се и у стенд-ап комедијама. Мало је познато, а то је недавно објавио оснивач Музеја ратног дјетињства, Јасминко Халиловић, да је Филип донирао огромну колекцију омота хуманитарне помоћи овом музеју. Те омоте Филип је сакупио као дјечак у опкољеном Сарајеву. Јасминко се на свом Фејсбук профилу јавно успротивио СДА линчу, а познато је и да је такав сличан линч направљен његовом оцу, иначе лингвисти Сенахиду Халиловићу, и то управо због најновијег издања правописа у којем “нису понуђене неки облици које народ није прихватио”, а уствари се радило о престанку силовања босанског језика гласом “х”, који је стављан и ђе треба и ђе не треба. Они су написали чак дванаест чланака у којима су споменули Халиловића, све редом у негативном контексту, те су објавили да настављају радити по правопису из 1996. године, и то од истог аутора (?!). Ту и тамо су се повремено гнушали Деклерације о заједничком језику, чији је потписник управо Сенахид Халиловић, али и други интелектуалци који не служе владајућим партијама. Један од текстова говори о томе како је то заправо подвала, и прави циљ је враћање српскохрватског језика у школе, а аргументи су набијени зврда-здола, гдје има мало мамурног Казаза, мало “професора српске књижевности Величковића”, мало “усиљеног осмијеха стјуардесе Сњежане Кордић”, а све је то зачињено лажима о томе како је неко бошњачку дјецу из Коњевић Поља називао националистима. Аутор текста је, дакако, уредник Става, Филип Мурсел Беговић, човјек који говори о језику, а не познаје ијекавизме, па онда напише “осмјех” умјесто “осмијех”.

Филипа Мурсела се сјећам са једне конференције, из 2008. године, када је као предводник бошњачке младежи из Загреба, дошао на Сусрете младе дијаспоре, које је ономад организовала група ентузијаста и међу којима сам се нашао сасвим случајно. Није се посебно истицао, а чини ми се да је у то вријеме писао за неки часопис бошњачке мањине у Хрватској, који се звао Бехар, а касније се знао огласити на порталу Бука, који је тада још увијек важио за добар и озбиљан медиј. Није ми познато како је Мурсел одлучио преселити у Сарајево и постати уредник Става, али оно што знам је да је од тог дана тај човјек постао заштитник најгорих могућих увреда на рачун СДА неистомишљеника. Као неко ко је и сам некад био припадник мањине, умјесто да заузме слободарске ставове када се врати у своју земљу, он ради управо супротно, стане иза медијског оружја СДА, штитећи их и у добру, и у злу, а све како би дискредитовао политичке противнике. Оно што је сигурно је то да Филип Мурсел тамо лијепо зарађује, али оно што остаје непознаница је то да ли то заиста ради због увјерења, или због пара, али како год, гадно је до бола. Иако неке потписује и сам, већина бљувотина долази из пера извјесног Мустафе Дрнишлића, који уствари не постоји.

То је измишњени лик којег никад нико није видио, а који и на Фејсбуку има само једну слику, која уствари није ни слика него некакав цртеж. Пошто у редакцији Става немају храбрости да потпишу безграничне бљувотине које пишу, онда најгоре увреде приписују овом лику из бајке, па је тако он “написао” већ 174 колумне, а “редакција Става још 645. Тако су редом вријеђали све ове горе набројане, а мотиви су им једино могли бити политички, а никако идеолошки или морални, како би то настојали представити. Професора Величковића су иронично звали “професором српског језика”, Дамира Никшића оптуживали да би забранио сјећање на Сребреницу, Јована Дивјака одвратно поистовјећивали с четницима, а већ мјесецима челне људе Наше странке покушавали дискредитовати на сваки могући начин. Разлог због којег су Нашу странку посебно узели на тапету је тај што им је управо измакла контрола над милијардом марака кантоналног буџета, а како ствари стоје, могло би им се то десити и на неком вишем нивоу, оном федералном.

Филип Мурсел, лик из бајке Мустајбег, и остали ставовци су успјели оно у чему досад ниједан медиј није. Попљували су скоро све немуслимане у Сарајеву који нешто нашем граду значе. Поред њих, попљували су и оне с муслиманским именима који се не слажу са њима, а ријетки су они којих се нису дотакли.

Иако Сарајево често важи за исламизирану средину, а посебно му то спочитавају ови који су из њега отишли, на нашу велику срећу то ипак није тако. Посљедњи општи избори су показали да је наш град гласао много више за мултинационалне странке него ли је то било пред сами рат, када је Сарајево било много шароликије него сада. Сва дешавања у нашем граду константно показују колико ипак стремимо постати нормалним градом, ако већ не можемо бити метропола. Сви покушаји професионалних турбо Бошњака, који то уствари углавном раде због пара, да се угаси дух Сарајева су пали у воду, па је тако Ненад Величковић и даље легенда овог града, Миљенко Јерговић најомиљенији писац, Наша странка ипак на власти, а Јован Дивјак ипак само “чика Јово”, а не “чича Јова”, како га је Став назвао. Колико Сарајево воли Дивјака, показује и податак да је на протесте против његовог хапшења дошло барем десет пута више људи него на протесте против хапшења Ејупа Ганића. Не улазећи у сам Ганићев лик и дјело, једино чега се сјећам је то да је његов син у школу доносио новчанице од хиљаду њемачких марака. Сарајево је мали град, и такве ствари се брзо прочују, а колико то одрођење од самог народа нико не воли, видјело се управо на поменутим протестима.

Да Мурсел неће успјети у својим наканама коначне подјеле, које одговарају његовим истомишљеницима из друга два тора, Сарајево је доказало досад много пута. Страначко финансирање његовог гласила је још актуелно, али не би било згорег подсјетити како су ономад завршавала друга страначка гласила, као нпр. Валтер или Љиљан. Управо су такве бљувотине објављивали новинари и уредници ова два листа, а колико су се задржали, видимо данас када се већина наших људи и не сјећа да су постојали.

Сарајево ће заувијек бити на страни својих заслужних грађана, а великани попут Јерговића ће остати упамћени. Оно што су такви људи урадили за наш град, СДА тролови неће успјети за својих 14 живота, и према томе, џаба им се трудити јер су у старту осуђени на пораз. Сарајево ће бити, све дгуго ће проћи!